   |
 |
ZASADBREŠKA MATI
Vu fsoj toj nevoli devedeset pete,
Gda žeden prez vode, a mi želni mira-
Tebi mam se srce z ufanjem otpira
Zasadbreška Mati, ti, mira Kralica,
Operi nam, Mati, fsa zbuhana lica.
Kuliko nas, bogih, kuliko betežnih,
Putujući k Tebi ali fkraj od Tebe,
I dok tolvaj svoju vižu vesel vleće,
Vu Tvoje se srce, kavran črn zavleće...
Ali -Zasad Tvoj je od negda do vezda,
A Ti, mati, spati dej nam posred toga,
Najtoplešeg gnezda, naj nas niha stiha,
naj nas niha z mirom, Zasadbreška zvezda.
Zasadbreg, 27. VIII 1995.
Ivan Kutnjak
JUROVSKI ZVON
Gda javi se on, naš Jurovski zvon,
Nek veter mu nosi, po svejtu din-don.
Nek donese do nas, tam dauko od vas,
Svoj debeli bas i z Međimurja glas.
Nek stiha povej nam, kak živiju naši,
I jel se još doma da zijdu pajdaši,
I što se je rodil, i koga već ni,
I jel što betežen, ili zdravi su si.
A nas nek pozove med reke na zaj,
Na rodno ognjičće, na dedovski kaj,
Jer mira i spokoja, za nas ga nej,
Dok se za navek ne vrnemo k tej.
Tog stranjskog smo sveta ti siti mi si,
I žulov krvavih brez šterih nas ni,
A želni smo doma i našega sela,
De mati nas čeka i hižica bela.
Jemput se valda i vrnuli bumo,
Spotrti i stari vu hižicu malu,
De seje su mlade nam zdavnja otcvele,
De kosti bi stare počinut si štele.
I z doma već nikam se ne bumo dali,
A zemlicu bumo poštuvati znali,
Jer se kaj je mela se nam je dala,
Međimurje malo, na semu ti fala.
Tu čudaj smo cajtov mi lejpih skup meli,
I čuda smo toga si skup pretrpeli.
Al nigdar te nikomu nejsmo mi dali,
Če treba za tebe, pak bumo pali.
Ako pak sin tvoj se v svetu zgubi,
Pak ti se vrne da već zaspi,
I unda ga primi, i lehka mu budi,
Stiha mu pović da ga još ljubiš.
Jer tu je naš raj, jer tu je naš dom,
Tu čuje se kaj, nek tu nam bu kraj.
Zasadbreg, 1970.
Dragutin Kolac
